Од 1.1.2016. године примењује се Закон о заштити права на суђење у разумном року. По том закону грађани, који имају својство странке у судском поступку, могу да поднесу приговор председнику суда уколико сматрају да им је право на суђење у разумном року повређено.
Закон не прецизира разумни рок, али предвиђа мерила на основу којих ће се вршити процена у односу на сваки појединачни приговор. У питању су следећа мерила:
· сложеност поступка и понашање странака
· поштовање правила о редоследу решавања предмета
· законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израда одлука
· целокупно трајање поступка и поступање суда, тужилаштва или другог државног органа
· природа и врста предмета суђења или истраге и
· значај предмета суђења или истраге по странку
Са друге стране, закон прецизира да ће странка моћи да председнику суда, пред којим се води њен поступак, поднесе приговор кад сматра да неки њен судски поступак или истрага код надлежног тужиоца, траје дуго и да тражи убрзање конкретног поступка, а председник је дужан да о приговору одлучи у року од два месеца.
Уколико председник суда утврди да је приговор основан, наложиће поступајућем судији да у року од 15 дана до најкасније четири месеца предузме процесне радње, које ће делотворно убрзати поступак.
Они који су већ поднели тужбу на основу одредбе члана 8а и 8б Закона о уређењу судова ("Сл. гласник РС", број 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 - др. закон, 78/2011 - др. закон, 101/2011, 101/2013 и 40/2015 - др. закон), наставиће поступак по том закону.
Уставни суд Србије остаје надлежан да одлучује по уставним жалбама, које се тичу судских поступака који су окончани.
Грађани који су Европском суду за људска права који су поднели представку због кршења тог права, а о којој још није одлучено, имаће законску могућност да до краја јуна 2016. године поднесу Државном правобранилаштву предлог за поравнање у новчаном износу или да у року од годину дана поднесу тужбу суду против државе за накнаду штете.
Судску заштиту права на суђење у разумном року, по одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року, могу да траже све странке у судском поступку, што укључује и извршни поступак и ванпарнични поступак, осим јавног тужиоца. Приватни тужилац, оштећени и оштећени као тужилац у кривичном поступку то право имају само ако су истакли имовинскоправни захтев.
Ако је до повреде права дошло у току истраге, за коју је одговоран јавни тужилац, председник суда ће своје решење, којим је утврђена повреда права, доставити непосредно вишем тужиоцу. У том случају виши тужилац је дужан да, у року од осам дана, наложи поступајућем тужиоцу да предузме процесне радње ради убрзања поступка.
Ако председник суда не одлучи по приговору у року од два месеца, или ако одбије приговор, странка ће имати право да поднесе жалбу о којој ће одлучивати председник непосредно вишег суда.
Странка има право да поднесе нови приговор у истом поступку после истека четири месеца од пријема решења којим му је први приговор одбијен.
После правноснажности решења којим су јој усвојени приговор или жалба, грађанин ће стећи право на неку од предвиђених врста правичног задовољења:
Код теже повреде права на суђење у разумном року суд може на захтев странке да донесе и објави пресуду којом се утврђује да је странци било повређено право, као и да јој досуди новчано обештећење. Пресуда се објављује у "Службеном гласнику" о трошку суда.
Закон предвиђа да новчано обештећење и накнаду имовинске штете исплаћује суд или јавно тужилаштво који су повредили право на суђење у разумном року. Износ новчаног обештећења је у висини од 300 евра до 3.000 евра у динарској противвредности на дан исплате према средњем курсу Народне банке Србије по предмету. При одређивању висине новчаног обештећења, Правобранилаштво и суд примеују мерила за оцену трајања суђења у разумном року, пре свега сложеност предмета суђења или истраге, поступање надлежног државног органа и странке током поступка и значај предмета суђења или истраге по странку.
Заштита права на суђење у разумном року уведена је у домаћи правосудни систем пре неколико година у виду уставне жалбе о којој је одлучивао Уставни суд. Међутим, то решење није дало одговарајуће резултате, јер је највиши суд у земљи постао затрпан предметима
